Slepi miševi zapravo nisu slepi ali su, pošto su noćne životinje, razvili novo čulo za orijentaciju – eholokaciju. Orijentišu se tako što proizvode ultrazvuk, koji ispuštaju kroz usta ili nos i slušajući eho, u mozgu stvaraju precizne i jasne slike svega što ih okružuje. Na taj način zaobilaze prepreke i nalaze plen.

“Slepi miševi imaju specifičan godišnji ciklus aktivnosti. U jesen se formiraju posebne, prelazne kolonije. Tada se ispred pećina veliki broj jedinki okuplja radi parenja, i to se naziva rojenje”, rekla je Branka Pejić, istraživač saradnik na Institutu za biološka istraživanja “Siniša Stanković” u Beogradu.

Kako je objasnila, slepi miševi zimu provode u hibernaciji zbog nedostatka insekata, koji su njihov primarni plen. Neke vrste poput potkovičara se u mirovanju  potpuno ogrnu letnom membranom i tako vise sa tavanica i zidova pećina.

Ženkama je teško da tokom zime održavaju trudnoću najviše zbog manjka hrane, ali i zbog toga što je embrionu koji se razvija potebna konstantna toplota majčinog tela,  te su slepi miševi razvili posebne mehanizme za odlaganje trudnoće. Trudnoća je pauzirana do proleća, kada u prirodi ima dovoljno insekata za ishranu majki koje doje mladunce prvih nekoliko nedelja života.

“U proleće se slepi miševi aktivno bave lovom, a u isto vreme ženke formiraju porodiljske kolonije koje im omogućavaju da lakše donesu na svet i zajedno brinu o mladima. Tokom leta mladunci već stasavaju dovoljno da mogu sami da lete i da se hrane. Oni tada dostižu veličinu odraslih jedinki i odvajaju se od majki”, rekla je Branka Pejić.

U Srbiji postoji 31 vrsta slepih miševa iz 4 familije – večernjaci, potkovičari, dugokrilaši i repaši.

“Postoje vrste koje žive u stenama i pećinama, takozvane litofilne vrste, zatim one koje žive u šupljinama drveća ili ispod kore, takozvane dendrofilne, a neke vrste su se već privikle na suživot sa ljudima pa ih možemo naći i u drveću u gradskim parkovima, tavanu, pa i kutijama od roletni”, navela je dr Ivana Budinski, istraživač saradnik na Institutu za biološka istraživanja “Siniša Stanković” u Beogradu.

“U Resavskoj pećini smo videli dve vrste potkovičara – velikog i malog. U Srbiji  postoje još tri vrste koje spadaju u grupu srednjih potkovičara”, dodala je ona i objasnila da su ime dobili prema kožnim naborima na nosu u obliku potkovice, koji im služe za usmeravanje ultrazvuka.

Potkovičari su pećinske vrste jer su im pećine sklonište i tokom zime i tokom leta. Veliki potkovičar živi u pećinama širom Srbije i jedna je od najčešćih vrsta koje se mogu naći. Mali potkovičari mogu biti u većem broju u nekoj pećini, ali nikada nisu gusto zbijeni niti u kontaktu. Uglavnom su razmaknuti i osamljeni.

“Teorijski, veliki potkovičari takođe nisu u bliskom kontaktu, ali je praksa pokazala da se zbog termoregulacije i čuvanja energije sve češće nalaze jedni blizu drugih”, navela je dr Ivana Budinski.

Ipak, na mestima gde nema pećina u blizini, veliki i mali potkovičari prave porodiljske kolonije u zgradama i na tavanima kuća. Primer toga je južni Banat gde je pronađeno nekoliko kolonija u građevinama, usled manjka pećina u tom delu Srbije.

“I veliki i mali potkovičari su sedentarne vrste, pa im se letnja i zimska skloništa ne nalaze daleko jedna od drugih. To znamo jer ih markiramo krilnim prstenovima čije brojeve potom ubacujemo u bazu podataka. Ako ih uhvatimo ponovo znamo kad su markirani i odakle su”, objasnila je dr Budinski i dodala da su zahvaljujući tome primetili da neki potkovičari iz južnog Banata odlaze u pećine susedne Rumunije na hibernaciju.

Veliki potkovičar živi širom severozapadne Afrike i evropskog dela Sredozemlja, na Pirinejskom, Apeninskom i Balkanskom poluostrvu. Možemo ga videti i u Maloj Aziji, na Kavkazu, duž Himalaja i Indije sve do Kine, Južne Koreje i Japana. U Srbiji je široko rasprostanjena vrsta.

 

Posmatranje slepih miševa

 

Posmatranje ili monitoring slepih miševa podrazumeva obilazak određenih pećina nekoliko puta godišnje, uzastopno, tokom više godina. Obilasci se planiraju tako da se zabeleži svaki tip kolonije koji tamo potencijalno postoji – hibernacijska, prelazna, prolećna, porodiljska, kao i jesenja.

“Dešava se da pećina tokom nekog godišnjeg doba, ili čak tokom cele jedne godine, ne bude  naseljena slepim miševima i zato je bitno obilaziti pećinu duži niz godina i uočiti sve pojedinosti. Razlog za to može biti nedovoljno hrane ili uznemiravanje slepih miševa koje je strogo zabranjeno”, objasnila je Branka Pejić.

Monitoring se vrši posećivanjem pećina i popisivanjem vrsta i broja jedinki na koje se naišlo tokom obilaska. Postoji i manje invazivna metoda – postavljanje eholokacionog detektora na ulaz pećine. Ovaj snimač ultrazvučnih signala koje proizvode slepi miševi, omogućava ekspertima da kasnijom analizom snimaka prepoznaju neke vrste koje su boravile u pećini.

“Vrste koje žive u skrovitijim delovima pećine, koje nisu očigledne prilikom obilaska unutrašnjosti pećine mogu biti uhvaćene mrežama koje se postavljaju na ulazu u podzemni objekat, te na taj način identifikovane i zabeležene, dodaje dr Budinski.

Sve vrste slepih miševa su zaštićene zakonom i strogo je zabranjeno svako hvatanje, uznemiravanje ili ubijanje. U pećinama bi posetioci morali da budu posebno oprezni, da ne prave nepotrebnu buku i ne osvetljavaju slepe miševe reflektorima i lampama jer ih to jako uznemirava. Za rad sa slepim miševima, hvatanje, monitoring i prstenovanje potrebne su posebne dozvole nadležnog ministarstva.

“Da bi se uznemiravanje slepih miševa u pećinama svelo na minimum, praktikujemo i savetovanje upravljača zaštićenih područja o tome kada su ove vrste posebno osetljive i kada bi trebalo da budu posebno obazrivi”, objašnjava Branka Pejić.

Primer dobre saradnje biologa i upravljača zaštićenih područja je Lazareva pećina, gde je po preporuci, turistička pešačka staza izmeštena tako da se zaobiđu delovi pećine u kojima borave slepi miševi.

 

Koronavirus i slepi miševi

 

 Dugo se spekulisalo da je koronavirus, koji je izazvao pandemiju, potekao od slepih miševa jer je kod jedne vrste u Kini pronađen tip koronavirusa koji deli 96% sekvence DNK sa virusom koji je izazvao aktuelnu pandemiju.

“To što su slični ne znači da su isti”, navodi dr Budinski i dodaje: “Slepi miševi, kao i drugi organizmi, nose u sebi određeni broj virusa, uključujući i neke koronaviruse. Istraživanja su dokazala da ta dva virusa imaju zajedničkog pretka.”

Ne zna se da li je virus, koji je izazvao pandemiju kod ljudi, nastavio evoluciju u slepim miševima, ili je ranije, kada je bio manje infektivan i virulentan, dospeo do ljudi.

“Slepi miševi u Srbiji nisu izvor korona virusa”, zaključuje dr Budinski.

Stručnjaci za istraživanje slepih miševa su doneli preporuke kako bi se trebalo ponašati na terenu, da ljudi koji su bolesni ne bi preneli ovu vrstu virusa slepim miševima.

“Speleolozi i biolozi, koji su u kontaktu sa slepim miševima, imaju obavezu da nose zaštitne maske i rukavice. Da bi se sprečio eventualni prenos virusa i drugih patogena iz jedne u drugu pećinu, obavezna je dezinfekcija kompletne opreme pri izlasku iz pećine”, objašnjava dr Budinski.

Nije poznato da li trenutni virus može da se prenese sa čoveka na njih, ali se ove mere poštuju iz predostrožnosti.

 

Autor teksta: Danica Popović, zvanični dopisnik Hidden Serbia